Eko dani bili su uzbudljivi, unatoč činjenici da nam je vrijeme uskratilo potpuni doživljaj. Ipak, vrijeme smo kompenzirali predanošću, entuzijazmom, dobrim raspoloženjem...

Vrhunac uzbuđenja, ako je suditi po ugođaju te razigrane večeri, dogodio se u restoranu Stipe na Poluotoku. Drugu godine za redom u poznatom lokalu napravili smo pravu malu feštu. Prštalo je glazbom, pjesmom i otkačenim humorom.

Tena i Adrian opet su nas očarali svojim duetom. On je skladno prebirao klavijaturom, a ona je suptilno prebirala violinom. Neki su pustili suzu (naša draga Helena). Roža i njen vrli Mateo zasvirali su nam i zapjevali poznate dalmatinske na što smo i mi razigrali svoje glasnice. Čuli smo opet šarmantni duet Tene i Ivane, onaj neobični dodir violine i oboe.

Ono što nismo posve očekivali, bacilo nas je u trans – „tri tenora“, likom i djelom - Adrian, Filip i Vuki - zapjevali su jednu duhovitu počasnicu našemu Tomislavu, na što je ovaj posve otkačio, a onda je Vuki svojim maestralnim imitacijama naših profesorica i profesora doslovno razvalio sve nazočne, naročito Helenu, koja je ovaj put plakala od njegovih ludastih preobrazbi.

Da bi sve izgledalo slađim, Filip i Laura počastili su nas slasnim zalogajima torte koje su sami napravili. Edo je puhao, u svjećice na torti, naravno, jer ipak nam je 15 lijepih godina, a on je idejni začetnik ovih nam radosti.

Možemo li na koncu išta reći osim – BRAVO, mladosti naša divna! Nema vas na svitu i okolici!